Kasno...
Osecam se prazno. Mozda ce ta praznina nekad negde nestati... Mozda cu se probuditi jednog dana i shvatiti da, sam gresila, a iz istih gresaka za sada nisam nista naucila.
Sta je ono sto nam ne dozvoljava da naucimo nesto iz svega toga? Da li zaslepljenost, da li zatvaranje ociju pred realnoscu?
Da li jednostavno zelimo da mislimo da je sve u redu i da ce se same po sebi kockice sloziti. Rekla bih da je to kukavicluk, da sam kukavica. Nevidjeno los osecaj. Postoji bezbroj pitanja na koje nemam adekvatan odgovor. Nemam nikakav odgovor. Sto je jos gori osecaj.
Kada coveku dosadi skrivanje od svega, sta se desava onda? Vredi li izaci iz ljusture, vredi li biti dobar svima samo po sebe najgori.
Kukavicluk je cudo, zbog svega toga...zivot prolazi, covek ne uradi nista po pitanju promene, i onda nastupi tisina... Tisina koju ni najveca buka ovoga sveta ne moze nadjacati.
Mada najvaznije je imati osobe koje ce ti biti potpora, vetar u ledja, koje ce ti "crtati" osmeh na lice, pa cak i onda kada nema razloga za to. Ali ti ces znati, da nisi sam, da imas porodicu, koja je tu za tebe uvek...i da si bez njih nista...
Verujem da ce isto tako bolje vreme doci za sve nas, za sve one ljude koji sto bi Balasevic rekao: "Pevaju svoj blues, bez namere bitne..." jer tako je sudjeno...
